Blog o svemu i svacemu

Vreme je prestalo da tece. 

Mesec kao da ne zeli da zauzme mesto Sunca. Pocinjem da mislim,

da je bez ikakvog povoda i razloga ljut na mene. Molim se Dijani da 

potrazi oprostaj. Prinosim joj zrtve i trazim 

samo da se On vrati. Videti zaslepljujuci odsjaj. 

Zelim da dani sto krace traju. 

Zelim da Sunce se umori i ustupi tron Velikom Mesecu. 

Ipak odgovora nema. 

Moje skromne zelje su puste. 

Okrecem se zanemarenim vrednim kazaljkama.

Njima se obracam i trazim da samo jednom ubrzaju malo.

Trazim,da zamisle da ih krvolocno 

stvorenje goni. Da ako ne ubrzaju,umrece! Bezite!

Bezite! Stvorenje vas sustize,morate ubrzati.

Ipak odgovora nema. 

Moje skromne zelje su puste.

Zasto se ove molbe moje ne mogu ispuniti? Ja,

koji nikad nije zatrazio pomoc. Ja,

koji je u svakom trenutku cvrst oslonac bio drugim ljudima.

Sve sto zelim je susret sa njom. Da cujem njen glas koji je 

kao cvrkut slavuja. Da osetim toplotu lave njenih ruku. 

Da se nasi pogledi ukrste i ugledam nebeski svod njenih ociju.

Ipak odgovora nema.

Moje skromne zelje su puste.