Blog o svemu i svacemu

Vreme je prestalo da tece. 

Mesec kao da ne zeli da zauzme mesto Sunca. Pocinjem da mislim,

da je bez ikakvog povoda i razloga ljut na mene. Molim se Dijani da 

potrazi oprostaj. Prinosim joj zrtve i trazim 

samo da se On vrati. Videti zaslepljujuci odsjaj. 

Zelim da dani sto krace traju. 

Zelim da Sunce se umori i ustupi tron Velikom Mesecu. 

Ipak odgovora nema. 

Moje skromne zelje su puste. 

Okrecem se zanemarenim vrednim kazaljkama.

Njima se obracam i trazim da samo jednom ubrzaju malo.

Trazim,da zamisle da ih krvolocno 

stvorenje goni. Da ako ne ubrzaju,umrece! Bezite!

Bezite! Stvorenje vas sustize,morate ubrzati.

Ipak odgovora nema. 

Moje skromne zelje su puste.

Zasto se ove molbe moje ne mogu ispuniti? Ja,

koji nikad nije zatrazio pomoc. Ja,

koji je u svakom trenutku cvrst oslonac bio drugim ljudima.

Sve sto zelim je susret sa njom. Da cujem njen glas koji je 

kao cvrkut slavuja. Da osetim toplotu lave njenih ruku. 

Da se nasi pogledi ukrste i ugledam nebeski svod njenih ociju.

Ipak odgovora nema.

Moje skromne zelje su puste.

 

 

Gde su ti Bogovi,ti heroji 

ove jadne propacene zemlje?

Kuda ste otisli?

U potrazi sam za vama ali iznova se

vracam u krug. Uzvikujem ali odgovora nema.

Samo tisina koja izaziva najgnusnija osecanja,

samo tisina koja unistava nasa cula.

Ne prestajem sa potragom! Svaki atom svoje snage,

pomaze u potrazi. Pronaci cu vas,to obecavam.

Pronasao sam Vas. Mozda nije ni trebalo.

U dubini,ispod korenja najvecih drveca se nalazite.

U najmracnijem kutku Kosmosa,

mracnijim nego sama crna rupa. Hladno vam je.

Vase mlitave ruke su kao plavo nebo. Lice Vam je oronulo.

Ipak i dalje ste zivi. Snaga jos uvek postoji u vama.

Spremni ste da izadjete iz dubina,ali ne mozete sami.

Secanje je potrebno,secanje nas i narednih generacija.

Samo jedan spomenik,ili polozen venac ljubicica,

 jedna recenica bice dovoljna da pokrene iskru.

Iskra koja ce izazvati erupciju lave u vama,podariti vam volju i i snagu,

da pobedite tamu.

Ja sam visibaba koja zimi nema s kime,

bez ukrasa mojih,nemam se okititi cime.

Cuvari mene samog,prijatelji moji su nestali,

uspomene sam izgubio,nasi odnosi prestali.

Ja sam visibaba kojoj u jesen krevet postaje vlazan,

usamljen i bedan,za ljude postao nevazan.

Drveca se tresu,nebo pada od moje buke.

Pogledajte! Pogledajte moje muke!

Ja sam visibaba koja u prolece zrake Sunca trazi,

ono mi kaze doci cu,ali ja znam to su lazi.

Neka me neko otkine,neka me poseti necija noga,

ja ovako dugo,dugo,ne mogu bez ikoga.

Ja sam visibaba koja leto docekati nece,

moj duh klone i na drugi svet krece.

Moji krici,vapaji ne cuju se vise tako glasno

Bedan moj zivot zavrsio se previse kasno.

Gledam u spustenu roletnu.

Gledam i razmisljam koji je razlog,

 sta ona to krije?

Mozda je neko mazi,

mozda je neko ljubi?

Mnogo takvih pitanja postavljam,

a nemam razlog zasto bih.

Nikad me nije videla,

i bolje sto nije,

i bolje da ne vidi uzasnu stranu coveka.

Grozotu,izopacenost,hladnocu.

Ne! Ne zelim to!

Ne zelim da oseti jad i bedu pored mene.

Ne zelim da unistim njen idealni svet,

ali  samo to i mogu da joj ucinim.

Sutra je novi dan.

Drugi ljudi,druga lica pored mene.

A ja sedim,

sedim i gledam u spustenu roletnu.